Blog

Sumatraizam u poeziji

U novoj poeziji, Crnjanski je zahtevao ekspresiju duše, slobodni stih, novu osećajnost, oslobođenost od ustaljene pesničke tehnike, što je nazvao ,,prozaizacija stiha”, ukidanje ritmičkih ograničenja u stihu. Ovo su sve samo neke karakteristike njegovog pokreta, ali sumatraistički elementi najbolje su predstavljeni u pesmama Sumatra i Stražilovo.

SUMATRA

Sumatra je indonežansko ostrvo spektakularnih pejzaža na granici sa Tihim okeanom. Crnjanski je 1920. godine napisao pesmu kojoj je dodelio naziv baš po ovom ostrvu.

Sad smo bezbrižni, laki i nežni.

Pomislimo: kako su tihi, snežni

vrhovi Urala.

 
Rastuži li nas kakav bledi lik,
što ga izgubismo jedno veče,
znamo da, negde, neki potok
mesto njega rumeno teče!
 
Po jedna ljubav, jutro, u tuđini,
dušu nam uvija, sve tešnje,
beskrajnim mirom plavih mora,
iz kojih crvene zrna korala,
kao, iz zavičaja, trešnje.
Probudimo se noću i smešimo, drago,
na Mesec sa zapetim lukom.
I milujemo daleka brda
i ledene gore, blago, rukom.
Ime Sumtra bi trebalo da izazove asocijacije istorijsko-geografskog tipa, ali u ovom slučaju to nije tako. Pravo značenje nam otkrivaju stihovi, ali na jedan indirektan i  zaobilazan način.
Sve strofe, svaka na svoj način, sugerišu nam viziju tajanstvene niti koja spaja crvene korale iz nekog dalekog mora sa trešnjama iz našeg zavičaja; sneg na Uralu sa jednim pomirljivim stavom prema svetu. Dematerijalizacijom prostora i bića subjekat gubi svojstva ljudske određenosti, upada u bestelesno i bestežinsko stanje i ukršta sa se svim i to materijalnom, geografskom i kulurnom nivou. Cela zemlja i ceo kosmos sad su samo širi pojam našeg tela. Ta sveobuhvatnost, povezanost svega u jednu celinu, u jedno, stvara jedno mirno mesto i čini nas mirnima i spokojnima.
Preuveličavajući pesničkim figurama kosmičku povezanost i efekat mirenja sa egzistencijom koji iz te povezanosti proizilazi, Crnjanski izbegava bukvalni, prozni način kazivanja; način koji svojim siromaštvom i jednostranošću umanjuje intelektualnu vrednost poetske umetnosti.
ostrvo sumtra
Ostrvo Sumatra
Ostrvo-Sumatra-Miloš-Crnjanski
Vulkan na Sumatri
ural.00
Ural

Objašnjenje Sumatre

Miloš Crnjanski je takođe 1920. za Srpski književni glasnik napisao i objašnjenje Sumatre gde je izložio svoje ideje o novoj poeziji i opisao kako je napisao pesmu Sumatra.

Tekst ,,Objašnjenja Sumatre”

Vraća se u zavičaj posle godina provedenih na ratištima Evrope, a mračni voz, prepun umornih i zbunjenih vojnika, žena, dece koja spavaju po podu, oslikava ratne poremećaje. Slike ljudi je slika bede. Nered u njihovom izgledu odraz je haosa u svetu. Slučajna priča jednog poznanika uokviruje sliku vremena: samoća, rastanci, nesnalaženje, izgubljenost, očaj. Svako novo viđanje podstiče novo razmišljanje, a svako novo ramišljanje pojačava tenziju. Odjednom, događa se nagli zaokret. Prelaskom sa samosvesti na zamisao, sa realnog na irealno, zamisao nalazi lek za samosvest, u prirodi nalazi rešenje za pokidane veze među ljudima, a u prostranstvima i širinama sveta – sklad, harmoniju i lepotu. Podstičući maštu, napušta stvarnost i gradi sliku jedne nove realnosti u kojoj vladaju spokojstvo i jedno duboko jedinstvo izraženo kroz veze svega sa svim.  Novi svet izgrađen je kao uzvišena slika postojećeg sveta, simetrijom apsolutnih suprotnosti. Što je stvarnost ružnija, to je umetnička zamisao lepša; što je stvarnost teža, to su elementi zamisli lakši; što su boje stvarnosti tmurnije, boje imaginacije su svetlije i opojnije; na ličnom planu patnja, nemir i usamljenost suprostavljeni su radosti, lepoti i jedinstvu.

Utopije srećnih prostranstava su zapravo simbol težnje da se usavrši stvarnost, a iz stvarnosti da se izabere ono što je najlepše i najplemenitije u njoj.

STRAŽILOVO

Pesma Stražilovo

Ovu pesmu napisao je u inostranstvu, u Italiji, inspirisan nostalgijom prema zavičaju. Emotivno ga je privlačio lik Branka Radičevića. Stražilovo je zapravo, poetska vizija Branka Radičevića. Zato, vezujući se za romantizam, nailazimo na gorčinu rastanaka, preranih umiranja, lutanja i vraćanja, gubljenja i traženja. Tom Stražilovu, Crnjanski je uputio svoj unutrašnji bol, svoje nemire i nespokoje, naslućivanja umiranja i nestajanja svog bića.

Ova pesma zvuči kao melanholična elegija u kojoj dominira tuga nad sobom, nad mladošću koja je pokošena ratom. U njoj je nespokoj mnogih koji nisu posle rata našli vidike u životu, jer je rat kod njih uništio sve osnove za veru u bolji život.Lutam još vitak refren je koji se najviše ponavlja. Lutanje je obeležje mnogih koji su izašli iz Prvog svetskog rata.

Unutrašnje rastrojstvo kao posledica doživljaja rata bila je podloga njegovom nespokoju. Još su bile sveže rane kada je pisao pesmu Stražilovo.

Ovde je takođe naslov obeležje jednog stvarnog geografskog pojma, ali i simbol koji je dominantan u svakoj strukturalnoj celini pesme.

Postoje dve teme ove pesme, kontrasne, ali samim tim obeležja sumatraizma – strast i umiranje. Sa jedne strane čujemo šapat strasni koji nam govori da je vrednost života u senzualnom iskustvu, u ljubavi, u radosti, u smehu, u životnom pijanstvu. Sa druge strane, glas slutnje govori o neizbežnosti smrti, o prolaznosti života, o njegovoj uzaludnosti. Prvi glas predstavlja život kao vrednost, drugi kao privid. Naravno, ti glasovi se ukrštaju, prepliću, utiču jedan na drugog. Tako, strast, zbog naglašenog saznanja o smrti, dobija jednu opijajuću notu, a umiranje više nije samo čin smrti, već smirenje, mir i prelazak u drugi vid postojanja(potok, što sad, mesto nas, žubori).

strazilovo
Stražilovo

 

 

800px-Statua_Branka_Radičevića na strazilovu
Statua Branka Radičevića na Stražilovu

 

toskana
Toskana
8-Toskana-5a
Toskana

 

Advertisements

Seobe I

Naslov romana Seobe vezuje se za naslove drugih dela Miloša Crnjanskog; naslovi njegovih dela obuhvataju čitav jedan prostor i raznovrsnost mogućih veza između smisaonih elemenata koji se nalaze u njemu.

I ovaj naslov nosi u sebi značenje prostorne udaljenosti. Ta udaljenost je životna težnja čoveka da dosegne nešto što bi značilo ispunjenje; ali nosi i značenje kobi naroda da negde drugo postoji “srećni prostor”, drugačiji svet, novi predeo, oaza spokojstva. To je svet mira, svet slobode, svet drugačiji od realnosti koja guta svojim ništavilom i besmislom.

Međutim, ako obratimo pažnju na taj stalni put, kojim idu junaci romana, primetićemo i dva tipa seoba. Objektivne, stvarne, fizičke seobe u kojima se našao srpski narod u slavonsko-podunavskom polku 1774.g. pod vođstvom Vuka Isakoviča. Da je u pitanju samo ovaj vid seoba, sudbina Vuka Isakoviča bila bi samo jedna od sudbina ljudi koji se snalaze ili ne snalaze u životu. Ali Vuk Isakovič i pored činjenice da je ratnik tuđeg naroda, “oruđe za top”, nosi u sebi osećanje duhovne, unutrašnje emigracije, jer kao sumatraista zbunjeno je buntovan, sanjar, zaljubljen u rumene, daleke pejzaže i čudno postavljene veze, samo njemu jasne i poznate. On, što više sebe podseća da je čovek bez otadžbine, to je stalno “na putu” u sebi sa novim i sve jačim snovima o sreći u prostranoj i idealizovanoj Rusiji.

Beskrajni plavi krug, u njemu, zvezda

Prva rečenica Seoba, tj, naslov prvog poglavlja romana ide odmah u srce stvari – Beskrajni plavi krug i u njemu zvezda. Na samom početku knjige izdvojen je prostor beskraja, visine, sjaja, plavetnila, koji će postati ogledalo junakovih želji i žudnji; rastegljiv i neuhvatljivi cilj njegovog putovanja. Taj beskrajni plavi krug u čijoj sredini je zvezda, Vuk Isakovič je ugledao na rastanku sa snom. Krug simbolizuje beskraj tog prostora, zvezda simbolizuje jednog “nebeskog” Vuka Isakoviča. Krug je zapravo prozor u jedan drugačiji svet.

Beskrajni plavi krug sa zvezdom ima za Vuka trostruko značenje: mamac, putokaz i uteha.Mami ga prostor – beskrajni plavi krug, ta nepregledna daljina, nedogledna visina, ta neizmerna dubina. On će taj prostor obeležiti geografskom oznakom – Rusija. Stvarni cilj je zapravo putovanje; biti izložen zračenju prirode, sunca, neba, uživati u osećaju bestelesnosti i lebdenja dok jaše i osvajati brzo prostor. Vidimo kako se junak preporađa zatežući kolan za nova putovanja, čak i kada je sasvim svestan da kreće na novu i krvavu vojnu, ostavljajuću ženu i dom, kako postaje lak i radostan zahvaćen odsjajem sunca kao zagrljajem željenih daljina.On se menja.
Život se izjednačava sa putovanjem, što bi značilo da ceo naš život možemo sagledati kao jedno putovanje na neko željeno mesto, a sve događaje kao stanice na tom putu.

*

Ima seoba.
Smrti nema.
Tako se završavaju Seobe.
Seobe su uključene u veliki sistem veza, što znači da od nas ostaje ,,negde“, ,,nešto“, neugasivo i neuništivo. Seobe su, prema tome, jače od smrti; prevazilaze smrt, lišavaju je njenog turobnog značenja i velike praznine koju ona sa sobom nosi.

Ukoliko želite da pogledate film Seobe, režiran prema ovom romanu

Nastavak filma, sa elementima iz druge knjige Seoba

Osnivanje Sumatraizma

Što se tiče tematike, skoro svi pisci XX veka bave se istorijom, filozofijom istorije i politike, i na taj način predstavljaju svoju sadašnjicu. Možemo slobodno reći da njihova dela predstavljaju stvarnu odiseju srpskog naroda; i u tome je genijalnost njihovih dela, predstavljaju događaje u društvu koji se ponavljaju sve do dana današnjeg.

Činjenica je da njegova dela pripadaju realističkom krugu, kao i dela njegovih savremenika, ali ipak imaju jednu posebnu notu. On je u svojoj poeziji dao jednu tematiku, koju niko kasnije nije na tako dobar način predstavio, jedan avangardni umetnički pokret – sumatraizam.

Jedan od retkih dokumentaraca

Miloš Crnjanski – O temama u književnosti

SUMATRAIZAM

Događaji koji su potresli svet za vreme Prvog svetskog rata presudno su uticali na razvoj toka književnosti. Izazvali su duboke promene u pogledima na rat, na odnose u društvu, na sutrašnjicu. Kod Crnjanskog, životni nemir je bio prisutan u ogromnoj dozi kao posledica preživelih tragedija i katastrofa u ratu. Tako da, naći mir u daljinama je postala opsesija njegovog ,,sumatraizma” koji je samo delimično zahvatio njegovo književno stvaranje.

Zasnovao je sumatraizam pod uticajem ekspresionizma i futurizma. To je jedna vizija kosmičke harmonije. Uključuje najvažnije teme tadašnje umetnosti: primarnu silu, sukob civilizacije i prirode i nadu za novim početkom.

Osnovna teza sumatraizma su veze. Povezivanje svih kontradikcija u svetu i čoveku u jedno. Lepota različitosti. Osetiti nešto ni u čemu, pronaći duboko u naizgled praznom, stopiti se sa svetlošću… Tako da je sumatraizam u stvari ostvarenje Crnjanskove vere u pesničku lepotu kao nešto spasonosno i isceliteljsko.

 

11164834_695103613935305_1308680093668642372_n